Film
Mindhunter - Da li su serijske ubice ljudi kao ti i ja?
Serijske ubice su već duže vreme glavna tema mnogih uspešnih filmova i serija. Setite se samo Norman Bejtsa, Majk Majersa, Lederfejsa, Džejson Vurhisa, Hanibal Lektora... Primera ima na pretek.
Publika naprosto ne može da odoli projektima čija se radnja vrti oko izopačenih individua koje imaju poriv da ubijaju. Kontekstualizovati i objasniti svirepa zlodela i poremećene poglede na svet je svakako veliki izazov.
Možda je jedan od glavnih razloga zbog kog smo opsednuti ovom tematikom to što zaista svako može biti serijski ubica?
Mind Hunter
© Netflix
Ako se prisetimo nekih stvarnih serijskih ubica, zastrašujuća stvarnost je što su mnogi od njih u svoje vreme izgledali kao “prosečni ljudi” sa kojima svakodnevno komuniciramo. Većina nije imala nikakve deformitete i nakaradna obeležja koja bi unosila strah u kosti. Uglavnom su ih ljudi opisivali kao mirne komšije koje su se “držale sebe“ i “gledali svoja posla”. Premisa popularne serije “Dexter” svoj smisao upravo crpi iz ideje da nikad ne možemo znati šta ljudi rade iza zatvorenih vrata kad ih niko ne posmatra.
Koliko je ovo zastrašujuće, toliko je i fascinantno.
Posle dugogodišnjeg angažmana na projektu “House of Cards”, Finčer se ponovo vraća žanru gde se najbolje snalazi i u saradnji sa Netflixom pokreće seriju “Mindhunter”.
Nakon samo dve sezone, “Mindhunter” je postao kultna serija koja je u potpunosti oduvala i publiku i kritičare, što se retko dešava. Finčerov novi projekat je u rekordnom vremenu cementirao sebe na sam vrh Netflixove liste najgledanijih serija, a evo i zašto.
Istorijska premisa: prva pojava serijskih ubica i formiranje specijalne FBI jedinice
Iako serija “Mindhunter” nikada eksplicitno ne naglašava istorijsku premisu na osnovu koje je nastao čitav projekat, prilično je jasno da je u pitanju formiranje tzv. Jedinice za bihejvioralnu nauku (Behavior Science Unit) u okviru Federalnog istražnog biroa (FBI). Ova jedinica nastala je kao odgovor na visoku stopu seksualnih zločina i ubistava sedamdesetih godina, kao i na naglu pojavu zabeleženih slučajeva višestrukih kriminalaca i prestupnika.
Evo malo istorijskog konteksta: dva FBI agenta, Džon E. Daglas i Robert Resler, uveli su za biro revolucionaran pristup rešavanja zločina, preuzevši na sebe veliku odgovornost kreiranja ogromne baze podataka na osnovu psihološkog profilisanja psihopata i sociopata. Ovo su činili kroz direktno intervjuisanje zločinaca koje su posećivali u zatvorima širom SAD-a.
Krajnji cilj bio je razumeti um izopačenih ljudi, njihovu unutrašnju motivaciju i logiku, načine na koje su se spremali za izvršenje zločina, kako su se rešavali tela žrtava i slično - sve to zarad kategorizacije različitih vrsta kriminalaca i stvaranja što potpunijih psiholoških profila. Ovakav proaktivni pristup omogućio je predupređivanje budućih serijskih ubica, kao i veću stopu uspeha FBI-a kad je reč o njihovom hvatanju.
Inače, agent Robert Resler je skovao termin “serijski ubica” i pisac je više različitih knjiga iz oblasti kriminalistike u kojima je podelio svoje iskustvo rada u okviru Jedinice za bihejvioralnu nauku. Džon E. Daglas je takođe autor više knjiga iste tematike, od kojih je baš jedna (“Mindhunter: Inside the FBI's Elite Serial Crime Unit”) poslužila Finčeru kao direktna inspiracija za seriju.
Autentičnost projekta i iskreni prikaz kompleksnosti poremećenog uma
Finčer nas u seriji “Mindhunter” upoznaje sa Bilom Tenčom i Holdenom Fordom, dvojicom FBI agenata koji nam kroz svaku epizodu - dodatno produbljuju fascinaciju serijskim ubicama. Kao što možete da pretpostavite, Finčer nije prosto preuzeo istorijsku priču i adaptirao je medijskom formatu serije. On je obogatio ono što se zaista dogodilo, menjajući imena likovima, dajući akcenat određenim segmentima i pružajući im novi kontekst. Nadogradio je istorijske događaje različitim elementima fikcije kako bi stvorio nešto zaista jedinstveno u žanru krimi trilera.
Zamislite da se nalazite naspram serijskog ubice i da ga ispitujete o užasnim detaljima njegovih zločina, a da vam on potpuno smireno objašnjava šta je uradio, kao i logiku i motiv njegovih postupaka. Zahvaljujući Finčeru, jeza će vam skliznuti niz kičmu jer su dijalozi autentični i nezamislivo ogoljeni, a svaka scena vas maksimalno uvuče u radnju.
Kreator serije tvrdi da su razgovori sa ubicama poput Ed Kempera zasnovani na stvarnim intervjuima dva gorepomenuta agenta i da su u mnogim scenama preneti apsolutno autentično, onako kako su se i odigrali, reč po reč. Kada uzmete u obzir da je Ed Kemper hiperinteligentan čovek od preko 2 metra i 130 kilograma, slušajući njega kako smireno priča o kasapljenju devojaka i svoje rođene mame, a potom i sodomizaciji nad njihovim mrtvim telima - nije ni malo naivna stvar.
U seriji “Mindhunter”, Finčer dokazuje da horor može vrlo efektno da se dočara i samim rečima. Nije potrebno zatrpavati ekran jeftinim maskama i prepadima da bi publiku šokirali i držali je uplašenom, a u isto vreme i investiranom u dalju radnju filma ili serije. Horor je veoma suptilan i implicitan, što je veoma moćno. “Mindhunter” je projekat koji kompleksnu temu izlaže na vrlo jednostavan i “budget-friendly” način. Najjači aduti ove serije su definitivno kvalitetno pisanje, gluma i pametna upotreba muzike.
Iako su scene uglavnom monotone, pune statičnih kadrova u kojima ljudi mahom stoje ili sede i razgovaraju - dijalozi i gluma su toliko dobri da te iste scene automatski postaju uzbudljivije od 90% akcionih filmova koje danas gledamo. “Mindhunter” je još jedan u nizu dokaza da ne postoji ništa vrednije od dobre premise, sjajne glume i kvalitetnog scenarija. Koliko god se trudili u Holivudu, “style over substance” pristup prosto ne radi.
Sporedna, ali ne i nevažna tema - Biti pionir u nečemu značajnom je užasno teško
Osim sablasne teme serijskih ubica koja nas potpuno obuzima, “Mindhunter” takođe diskutuje o tome koliko je teško biti pionir u ma čemu, a naročito kada je reč o inovativnom, naučnom pristupu rešavanju kriminala u najvećoj kriminalno-istraživačkoj i obaveštajnoj agenciji koja ima nezamislivu reputaciju, čvrstu tradiciju, kao i krutu “staru gardu” agenata koji ne vole promene.
Bili Tenč i Holden Ford su dvojac koji je nastao zahvaljujući zajedničkom cilju - da osnuju Jedinicu za bihejvioralnu nauku i stvore resurse radi razumevanja novog društvenog fenomena, tj. pojave serijskih ubica. Ono što prirodno sledi jeste veliki otpor prema promeni, ismevanje naučnog pristupa, kao i nipodaštavanje od strane starijih agenata koji imaju veliki staž iza sebe.
Zahvaljujući iskrenoj veri u važnost onoga što rade, Tenč i Ford uspeli su da inspirišu naučnicu Vendi Kar da napusti svoje radno mesto i pridruži im se, kao i da pruži dodatnu težinu svojim akademskim pristupom i uspostavljanju reda, discipline i metodologije u njihov zajednički rad. Ova “tri musketara” se karakterno udopunjuju i na taj način čine tim koji je zaista predodređen za uspeh. Kasnije se njima priključuje i Greg Smit, religiozni i posvećeni hrišćanin koji takođe daje svoj jedinstveni doprinos.
Najpre se pred ovu ekipu postavlja izazov savladavanja pomoćnika direktora FBI Akademije, Roberta Šeparda. Šepard je primer krutosti institucija, kao i jedne vrste strogosti i možemo reći - zatucanosti. Ipak, čak ni on nije mogao da ignoriše veličinu i značaj ovog projekta koji je počeo da se zakuvava najpre u tajnosti, kao jedna vrsta profesionalnog nestašluka, a potom i otvoreno i studiozno.
Zanimljivo je pratiti evoluciju ove jedinice. Kada je Šepard otišao u penziju, nasledio ga je Ted Gan koji je u potpunosti prepoznao potencijal jedinice. Tada se timu daje do znanja da će im u bliskoj budućnosti biti obezbeđene ogromne prostorije i resursi, te da će se najzad moći preseliti iz podruma u kojem su do sada radili. Iskrena radost svih članova jedinice i uzbuđenost oko naučnog rada, kao i male i velike pobede u borbi protiv birokratije i dotrajalog sistema - jedni su od trenutaka komike unutar serije koji takođe odlično doprinose karakterizaciji likova.
Dok su Bili Tenč, Vendi Kar i Greg Smit likovi koji su skloni da se povinuju naredbama odozgo, Holden nam se prikazuje kao svojevrstan Don Kihot koji se bori protiv vetrenjača i radi stvari na svoju ruku, često van svih pravila. Njegova neverovatna intuicija i genijalnost ne dozvoljavaju mu da podvije rep, te se često oglušava i o disciplinske mere i otvoreno govori o licemerju biroa.
Zanimljivo je gledati Holdena kako ponekad greši u proceni, što je i odlika svih velikih pionira: oni nemaju na koga da se ugledaju već ruše sve pred sobom u pokušaju da dokažu svoje hipoteze, urade nešto značajno i izbore se za ono što misle da je revolucionarno.
Kopajući po umovima psihopata
Prosečna, socijalizovana osoba učena je da poštuje život i ima razvijen spektar emocija koje joj pomažu da oseti ljubav, stid, sažaljenje, kajanje i slične emocije. To joj automatski otežava da uvidi smisao u postupcima poremećenog uma koji muči, zlostavlja i kasapi nevine ljude bez jasnih motiva.
Čitajući o mnogim serijskim ubicama i slušajući razgovore sa njima, možemo doći do zaključka da većina njih nije u stanju da elaborira svoje postupke. Mnogi govore da su vođeni nekim unutrašnjim demonima koji ih prosto teraju da rade užasne stvari. Upravo taj nedostatak smislenog povoda čini nas zaintrigiranim da shvatimo šta se dešava u glavi takvih individua.
Odustvo bilo kakve empatije prema drugom živom biću dok sprovode brutalna zlodela šokira naš osećaj humanosti i tera nas da se na dubljem nivou brinemo za našu bezbednost. Istraživanja su pokazala da serijske ubice čak imaju fizički drugačije mozgove, te da im je hemija drugačija. Prefrontalni korteks je uglavnom oštećen ili nerazvijen - što je upravo ono što se smatra “centrom za empatiju”. Ukoliko vas zanima, evo jednog TED govora na tu temu.
U većini slučajeva, serijske ubice za žrtve biraju strance koji imaju određene sličnosti sa njima. Ovaj faktor unosi nemir mnogima jer ih hipotetički čini potencijalnim žrtvama. Iako su šanse da se susretnete sa pravim serijskim ubicom zaista male, imati na umu da se uklapate u profil žrtve nekog totalnog manijaka je prilično uznemirujuća stvar.
Slavni monstrumi: zašto nas serijske ubice toliko fasciniraju?
Postoji poseban izraz koji je skovao Sigmund Frojd, “das Unheimliche”, koji se na engleski prevodi kao “uncanny”, a u srpskom jeziku ne postoji adekvantan ekvivalent tom izrazu. Posle se i filozof Lakan bavio ovim pojmom, proširivši ga i dajući mu novu definiciju: to je osećaj koji nas stavlja u prostor gde nam je teško da konačno razlikujemo dobro od zla, uživanje od neprijatnosti.
Rekao bih da ta kombinacija visokog nivoa nelagodnosti i potrebe da budemo prisutni i proživimo te osećaje - prilično dobro odgovara onome što se dešava u gledaocima kada posmatraju scene dijaloga sa serijskim ubicama u seriji “Mindhunter”.
Međutim, iako postoji zaista veliki broj enigmi u rezonu serijskih ubica, mnoge najviše plaše sličnosti koje delimo sa ovim individuama. Kao što sam gore već napisao, serijske ubice su ljudi od krvi i mesa koji fizički izgledaju kao svaka druga osoba. Većina njih je bez ikakvih poteškoća godinama normalno i neprimetno funkcionisala u društvu. Imali su prijatelje, porodice, redovan posao i sve ostalo što ima i “normalan” čovek.
Da li to znači da svako od nas ima potencijal da postane serijski ubica? Da li to znači da svakog od nas deli samo jedan loš dan od toga da potpuno zastranimo?
Ovo su samo neka od vodećih pitanja kojima se stručnjaci aktivno bave.
Čovek je biće koje ima tendenciju da u svemu traži smisao. Da bismo sprečili haos, neophodno je da ga prvo u potpunosti razumemo i da shvatimo njegove uzroke. Stoga, osećamo ogromnu privlačnost prema ovoj tematici, gotovo smo morbidno radoznali jer ona zahteva od nas da se mentalno investiramo, što je iscrpljujuće i na emotivnom i na intelektualnom nivou.
Hajde da se vratimo sa fenomena na seriju.
Uzmite primer pete epizode druge sezone. Holden je bio izuzetno uzbuđen što je dobio priliku da razgovara sa Čarls Mensonom, gotovo da se postavlja kao njegov obožavatelj, fasciniran je. Iako ga smatra prevarantom (i to ne samo zbog toga što Menson sam nikoga nije ubio), agent Holden tokom razgovora empatiše sa Mensonom i iskreno pokušava da razume njegova dela. Stavlja se u njegovu poziciju i pokušava da zamisli šta bi on radio da je u “njegovim cipelama”.
Slično radi i sa Kemperom. Iako je u prvoj sezoni pokušavao da taktizira i manipuliše Kempera u konverzaciji, agent Holden u drugoj sezoni počinje da doživljava ovu gromadu od čoveka kao vredan resurs pomoću kojeg može bolje da razume um i kodeks ponašanja serijskih ubica.
Koliko god da se plaši svojih sagovornika, Holden i pored svojih napada panike oseća ushićenje dok razgovara sa najopasnijim zatvorenicima širom SAD-a. On je i sam prilično neobičan, uzdržan i genijalan, visprenog i sjajnog uma, što nas može navesti da je po inteligenciji sličan nekim ubicama, ali da deluje na dijametralno suprotnoj strani - za moral i za dobro. Čini nam se kao da i njega samog mori to koliko je počeo dobro da razume psihu psihopata.
Za kraj…
Iako deluje kao “one trick pony”, “Mindhunter” je izuzetno kompleksan i bogat projekat koji itekako vredi pratiti. U ovih 19 epizoda koliko je izašlo do sad, imali smo priliku da vidimo mnogo više od razgovora sa psihopatama.
Prva sezona je postavila osnove profilisanja serijskih ubica, objasnila termin “serijski ubica” i uvela nas u svet gde obrasci u ponašanju počinju da dobijaju na značaju kad je u pitanju policijski rad, dok je druga sezona ipak malo više akcenat stavila na sam smisao dugotrajnih i jednokratnih intervjua sa ubicama iz kojih možemo da učimo više o protagonistima i kako ovaj posao počinje da utiče na njihove međusobne odnose i privatni život.
Sudeći po ovom što sam do sad video, “Mindhunter” će definitivno imati mnogo toga novog da ponudi i u nadolazećim sezonama. Pratite novi Finčerov projekat, zaista je fenomenalan!
PROČITAJ JOŠ IZ RED BULL SVETA:
