Mountaineering
Istorija ispisana - Kako je 14 najviših vrhova sveta pokoreno za 189 dana
Pred tobom je priča o skromnim počecima, sanjarenju o velikim stvarima, verovanju da je sve moguće, i to kroz razgovor sa Nimsom Purdžom, nepalskim planinarom koji ruši sve granice.
„Ja sam Nimsdai, rođen u Nepalu. Pridružio sam se Gurkama kada sam bio veoma mlad. Bio sam prvi Gurka koji je prošao selekciju za izbor specijalnih snaga Ujedinjenog Kraljevstva. Služio sam u UKSF-u 10 godina i 2019. odlučio sam da odustanem od svega i da se popnem na sve vrhove od 8.000 metara u roku od sedam meseci.
"To je ono što radim. Ovde sam da rušim granice ljudskih mogućnosti, da prevaziđem granice napora- baš to je moj posao.”
Ovo je Nirmal Purdža, među prijateljima poznat kao Nims, a neke od stvari koje je uradio zaista prkose zakonima verovatnoće. Poput penjanja na dva najviša vrha na svetu, bez sna - otišao je sa jednog na drugi. Ume da se uhvati u koštac sa Everestom dok je na „odmoru“ od svog bivšeg posla u specijalnim snagama. Po sopstvenim rečima, on je ovde da pređe granice, a te granice su zaista visoke.
Misija koju je započeo 2019. bila je grandiozna u svakom pogledu: popeti se na svih 14 vrhova viših od 8.000m, što je podvig koji je prvi postigao legendarni Rajnhold Mesner 1986. Poslednji penjač koji je to uradio, ostvario je poduhvat za više od sedam godina. Nims je želeo da to uradi za šest meseci. Da bi to uradio, morao bi da preskoči višenedeljni period aklimatizacije i oporavka koji obično omogućava ljudima da se popnu na samo jednu ili dve takve planine godišnje.
Ime koje je dao ovom ambicioznom poduhvatu namrštilo je svima obrve od samog početka. Ono što je nazvao „Project possible“ izgledalo je kao sve, samo ne ostvarivi projekat. Ipak, postigao je svoj cilj da se popne na sve te planine za samo 189 dana (možete i odgledati "14 Peaks: Nothing is Impossible" dokumentarac na Netfliksu). Da biste bolje razumeli vrstu osobe koja je pokušala i ostvarila tako nešto - nastavite da čitate.
Nims u borbi sa vrhovima i nedostatkom kiseonika
© Nirmal Purja Project Possible Ltd
„Sve iznad 8.000m se naziva zonom smrti. Zato što je tu kiseonik toliko proređen da ljudsko telo bukvalno umire. To je moje igralište i tu radim. Ali ovaj sport znači biti svoj, biti iskren, biti srećan. Toliko smo pod stresom i u ovoj vrsti izuzetno rizičnog sporta kada dođemo dole, samo želimo da se zabavimo.”
Zabava verovatno nije prva reč koju biste povezali sa onim što Nims radi u svom životu. Izuzetno teško i opasno je skoro sve što mu pada na pamet. Međutim, ako biste proveli neko vreme sa njim, jedna stvar bi odmah postala jasna: ovaj momak je zadovoljan time gde se nalazi, ali je još srećniji kada je deo višednevnog penjačkog spektakla. I kao mališan, Nims se nikada nije plašio jurnjave i frke u školskom dvorištu.
"Ne trpim sranja ni od koga. Čak i kao klinac, svađao sam se, rasipao sam energiju svuda."
Prisustvo dva starija brata, od kojih su obojica stigli do elitnih vojnih snaga poznatih kao Gurke, možda je imalo uloge u Nimsovim tendencijama.
Nims je rođen u okrugu Mjagdi, u podnožju Himalaja, i trebalo bi mu mnogo vremena da se vrati u u svoje dvorište sa raznih strana. U školi u okrugu Čitvan u nepalskoj ravnici, obrazovanje je koristio uglavnom jer bi mu to dalo šansu da se bavi sportom – a uglavnom se bavio sportom jer je znao da će mu to pomoći da uđe u Gurke.
Ništa nije nemoguće
© Sandro Gromen-Hayes/Nimsdai
Kada neko u mladosti ostvari svoj životni san – a za Nimsa je san bio da oda počast svojoj porodici služenjem u vojsci – ne treba da se čudite kada toj osobi odjednom zatreba novi san i novi cilj. Važno je razumeti kakav je vojnik Nims bio, a zapravo i dalje jeste. Konkurencija za specijalne jedinice je žestoka i selektivna – testiranja, probe i obuka sami daju sud o izboru za Gurke. Više od 90 odsto kandidata ne uspeva. Specijalna brodska služba, na kojoj je Nims služio, elitna je. Nema sumnje da je ovo jedan od najtežih poslova na svetu.
Napustio sam svoj posao iz snova da bih prionuo na drugi posao iz snova, u želji da promenim svet na drugačiji način
„Probio sam tu barijeru da sam prvi Gurka koji je bio u Službi za specijalce pomorce. To je ludo jer si kao pravi Džejms Bond. U jednom trenutku letiš iz aviona, u drugom roniš, u trećem si u ratu. Uvek je akcija. To je bio moj posao iz snova, ali sam napustio svoj posao iz snova da bih prionuo na drugi posao iz snova, u želji da promenim svet na drugačiji način."
Teško je reći gde i kada je u njegovom umu zasađeno seme znatiželje da postane planinar. Ali šta god da je bila inspiracija, kada je Nims prvi put osetio dah visina, postao je zavisnik - i bilo je jasno da su najviše planine na svetu deo njegove budućnosti. Prilikom svog prvog poduhvata na Daulagiriju, želeo je da ostane na tajnom zadatku. Držao se sa ekipom tako što je odbacio penjačku opremu, opredelio se za ležernu odeću kao što su šorts i sandale. Došao je do tačke u kojoj su se ljudi pitali ko su oni, samo zato što su izgledali više nego neupućeni.
Za njegov prvi pohod na Everest, nekoliko godina kasnije, modus operandi se nije promenio. Sa samo nekoliko nedelja vojnog odsustva, otišao je u banku i izmišljao da mu je potreban kredit za automobil kako bi mogao da plati sve troškove za penjanje. U bazni kamp je stigao kasno u sezoni, sa malo vremena za aklimatizaciju, i rekao je svima tamo da je bio u lekarskoj misiji u Londonu. Posle svog pohoda, nije postavljao slike niti delio vesti - u stvari, dobro ih je držao u tajnosti. Nema veze što je bio jedini Gurka koji je trenutno služio na vrhu Everesta - učinio je to bez zvaničnog odobrenja.
This shot was taken as Purja fixed lines to the summit of Everest
© Nims Purja
Nikada ga poštovanje pravila nije zaista usporilo. Pročulo se o tome šta je uradio, a reakcija je bila više impresionirana nego iznervirana. Ali to će biti slučaj samo dok je on bio uspešan. Dakle, u slučaju da mislite da sve zvuči previše dobro da bi bilo istinito, vredi podeliti priču koju Nims ni na koji način ne okleva da ispriča – kada je precenio sebe na tom prvom usponu na Everest.
Po dolasku u Everestov kamp II, Nims je odlučio da "izgura" još 150 metara više samo da bi testirao svoju reakciju na visinu. Reakcija nije bila dobra i on je "zaradio" plućni edem velike visine.
Važno je napomenuti šta može poći po zlu na velikoj nadmorskoj visini. Zaboravite pad sa litice ili klizanje na ledu, odrone (iako se i to može desiti), jednostavno, biti tamo je opasno. Ljudi vole kiseonik u svom vazduhu, i što više idete, manje ga ima. U baznom kampu udišete 50 procenata kiseonika u odnosu na nivo mora. Na vrhu, vaše telo (i mozak) dobijaju 33 procenta kiseonika na koji ste navikli.
Mislim da je najveća stvar ovog poduhvata istraživanje svog tela i svojih limita
Za planinarstvo, kad ideš na 8.000m, ključ je da morate imati ogromno samopouzdanje da biste pokušali ovako nešto, ali ipak biti neverovatno skromni da biste preživeli.
Odluke koje se donose na toj visini retko su jednostavne. Ne postoji „bezbedno“ ili „nebezbedno“, samo „manji rizik“ i „stepeni znatno većeg rizika“.
Kao planinar, Nims mora da zauzme oba kraja mentalnog spektra: puno samopouzdanje, vera u sebe i sposobnosti donošenja odluka su sa jedne strane. Sa druge je sposobnost da se zna kada je planina, po njegovim rečima, „jednostavno veća od tebe“.
Kada je dobio taj mali udarac u zube tako što se prebrzo uspinjao u svom prvom pokušaju, to zapravo i nije bio korak nazad, bio je to više... deo procesa.
"Mislim da je najveća stvar u otkrivanju svog tela, svojih ograničenja i šta možete, a šta ne. Tada imate osnovnu liniju i odatle delujete. Nisam se peo na planine od detinjstva, bio sam u ovom polju tek četiri ili pet godina u tom trenutku i još uvek otkrivam više stvari o svom telu. To je ono u šta sam ulagao.”
Nims na Everestu
© Nirmal Purja Project Possible Ltd
Do nedavno, svet penjanja na velikim visinama nikada nije bio u vezi sa brzinom. Ekspedicije su trajale mesecima, jer su penjači aklimatizovali svoja tela na visinu. Nedavno su stvari postale brže - mnogo brže. Nims nije bio prva osoba koja je bila pionir ovoga, drugi alpinisti su počeli da pomeraju periode aklimatizacije spavajući u hiperbaričnim komorama kod kuće kako bi simulirali okruženje sa niskim kiseonikom, dok drugi jednostavno treniraju jače i češće. Iako Nims ne radi nijednu od ovih stvari, on i dalje pokazuje neverovatnu sposobnost da se nosi i oporavi od velike visine.
Ponekad ljudi pretpostavljaju da morate biti neustrašivi da biste postigli ono što ovaj planinar može. Daleko od istine. Nims bi vam prvi rekao da je zdrav strah ono što ga održava u životu, sa svešću da ne možete da prevaziđete svaku situaciju koja se može pojaviti na 8.000m.
Da bi Nims radio ono što radi, mora da razume strah. Ali ovde postaje stvarno radoznao. Kada je postavljeno jednostavno pitanje: „Možete li nam reći šta je sledeće?“, Nims odbija – i to ne zbog tajnosti.
„Ne mogu da kažem jer se bojim svog cilja – ako nešto kažem, moram to da uradim. Biće to nešto što... Kada sam rekao, popeću se na 14 vrhova od 8.000 metara za sedam meseci, ljudi su mi se smejali, ljudi su mi govorili: Kako je ovo moguće? Generalno, javnost nije mogla ni da zamisli da je to moguće, ali meni se čini mogućim, tako da sam trenutno u procesu razmišljanja o drugom projektu u svom mozgu, gde će, opet, ljudi biti kao: Vau, je da li je moguće? Ali ja to neću govoriti ljudima jer se plašim svojih snova.
Slavlje posle osvajanja vrha K2
© Nirmal Purja Project Possible Ltd
Objektiv kroz koji posmatramo profesionalne avanturiste je mnogo evoluirao u Instagram eri. Sve je manje priče o osvajanju prirode, više se priča o komuniciranju sa njom; manje se priča o samom dostignuću, više o iskustvu. Više je u modi izbaciti objavu na Instagramu uz duge paragrafe o tome kako vas je vaše iskustvo promenilo, nego jednostavno reći: Uspeli smo! Nims će vam reći šta je uradio sa svojom ekspedicijom, ali usput želi da umanji svoj uspeh – i da vam ispriča sve o žurci nakon toga na Namče Bazaru.
„Kada kažete da ste Gurka, ljudi misle da je Everest kao vaše dvorište, da si najsposobniji momak, imaš etiketu neverovatnog brenda. Ako ne možete da se popnete na Everest, ljudi će vam pljunuti u lice. Zbog te reputacije sam ojačao, znao sam šta mogu, otišao, zbio redove sa svojim timom. Otvorili smo put ne samo za moj tim, već i za sve na toj planini te sezone.
Posle toga sam se vratio u Katmandu sa svojim timom. Imali smo veliku proslavu. Onda sam se ponovo vratio, zatim sam se popeo na Everest, zatim sam se popeo na Loce i popeo sam se na Makalu, tako da je to prva, četvrta i peta najviša planina na svetu za pet dana sa žurkama uz dve noći na Namče Bazaru. Tada sam shvatio: Oh, mislim da ovde mogu više. Tada sam počeo da razmišljam šire, jer stvari možete da zamislite samo kada pređete taj prag, a onda možete da zamislite druge stvari.“
Uvek sam iskren prema sebi. Mogu li ovo da izvedem? Da li je to stvar samo mog ega?
U stvari, iako deluje stidljivo, on se uopšte ne stidi svojih dostignuća. Da niste znali koliko je naporno radio da bi se popeo na 14 različitih vrhova od 8.000 metara, verovatno biste saznali ubrzo nakon što ste ga upoznali.
Za druge ostvarene ljude se kaže da jednostavno zrače kompetentnošću ili talentom, Nims to takođe radi, ali će vam takođe reći da je uradio neke izvanredne stvari - uprkos tome što niko ne veruje u njega. Videvši šta je sada postigao, teško je pomiriti se sa činjenicom da su ljudi u jednom trenutku jednostavno pogledali šta želi da uradi i rekli „nema šanse“.
„Morao sam da budem siguran u sebe, jer niko nije verovao u mene kad je pokrenuta priča o 14 vrhova. Bio sam jedina podrška samom sebi. Bio sam jedini koji veruje. To je ono što me je gurnulo. To je ono što me je razlikovalo.”
Kao što je ranije sugerisano, "Project Possible" je od samog početka bio pogrešan naziv. Naravno da je bilo moguće, na način na koji je moguće da vaš komšija ode na mesec ili dva puta dobije na lutriji. Bilo je to vrlo, vrlo malo verovatno - i to ne samo zbog penjanja, već zbog logistike i, naravno, pratećih troškova. Uzmite u obzir dozvole, ljudi moraju da jedu i spavaju na najudaljenijim mestima na planeti, gde se večera dostavlja helikopterom – a sume novca za poduhvat se veoma brzo množe. U stvari, počeo je sa samo 15 odsto budžeta za koji je mislio da će biti dovoljan, na kraju je morao opet da ode u banku i da založi svoju kuću.
U svakom slučaju, razmere dostignuća su ogromne: smanjenje rekorda sa 2.900 dana na 189. U rasponu od nekoliko meseci, svoje ime je trajno urezao u knjige istorije i promenio svet planinarstva. Pronašao je nešto za šta su svi rekli da se ne može uraditi, i uradio je to.
A kada se osvrnete na prošlost i vidite svaki korak koji je preduzeo da tamo stigne, sve ima smisla. Vidite na kakvom je putu bio i da je bio u stanju da ostavi sve misli o ponosu po strani i upozna sebe.
„Najveća stvar kojoj vas planina uči jeste poniznost. Na kraju dana nisi veći od planine. Planine stoje visoko, nije bitno kakvo je vreme, kakva je oluja, kakva god da je situacija. Ljudi smo, imamo emocije, imamo sve. Imamo mnogo toga da naučimo od planina.
Za mene, kada dođe kritičan trenutak, da li da idem u pohod ili ne, uvek sam iskren prema sebi. Mogu li stvarno ovo da uradim? Ili je to samo zbog mog ega? Ili je to samo zato što želim da dokažem nešto svetu, da li samo želim da se pokažem ili se samo nadam da ću to moći? Odgovor je, ako nisi iskren prema sebi, povlačiš se. To je jedini razlog zašto ostaješ živ, ako si iskren prema sebi.”
Paradoks je sledeći - ljudi nisu skromni kada počnu da razmišljaju o penjanju na planine. Ne penjemo se na hiljade metara da bismo se osećali malima – osećamo se malima tek kada stignemo tamo. Kada upoznate Nimsa, ne pretpostavljate da je otkrio svrhu života – ali ono što je odmah, jasno jeste da je otkrio svrhu svog života - želi da nam pokaže šta ljudi mogu da urade.